Za­bo­rav je kraj sve­ga. Svje­stan zna­ča­ja i obi­ma bla­ga gra­da pod Ru­mi­jom, ugled­ni bar­ski no­vi­nar i knji­žev­nik Mi­lan Vu­jo­vić od­lu­čio je da ga sa­ku­pi, „pre­če­šlja” i da mu ozbilj­nu for­mu. Ne­sva­ki­da­šnje bar­sko bla­go pro­že­to ne­vje­ro­vat­nom du­ho­vi­to­šću i do­vi­tlji­vo­šću či­ja su su­šti­na naj­o­bič­ni­ji lju­di ovo­ga kra­ja na­šlo se u nje­go­vim knji­ga­ma „Bar­ske pri­če 1 i 2”. Ova­ko je bar­ski hro­ni­čar i po­zna­ti tu­ri­stič­ki po­sle­nik Bra­ni­mir Bu­co Pe­tri­če­vić po­čeo slo­vo o naj­no­vi­jem Vu­jo­vi­će­vom ostva­re­nju, ko­je je pred­sta­vlje­no na po­zor­ni­ci po­zna­te ma­ni­fe­sta­ci­je kul­tu­re „Da­ni Za­gra­đa” u Su­to­mo­ru.
– Pam­će­nje nas ču­va, a vje­ra po­ka­zu­je put. Ima stva­ri ko­je su neo­tu­đi­ve. I do­bro je što je ta­ko. Mi­lan, mar­lji­vo bi­lje­ži na uli­ci, u ka­fa­ni, u raz­go­vo­ri­ma u dvo­je, u gru­pi is­pri­ča­ne zgo­de, aneg­do­te i ša­le, a po­tom ih si­ste­ma­ti­zu­je u svo­jim pa­pi­ri­ma i svi­je­sti. Na­kon to­ga oba­vlja stro­gu se­lek­ci­ju pre­ma sop­stve­nim kri­te­ri­ju­mi­ma i prin­ci­pi­ma, stro­go pa­ze­ći da po­je­di­ne pri­če ne „skli­znu” u vul­gar­nost i ba­nal­nost, či­me bi bio de­gra­di­ran ni­vo ove „bi­ser­ni­ce pri­ča” – ka­zao je Pe­tri­če­vić, na­po­mi­nju­ći da su lič­no­sti u pri­ča­ma obič­no do­sje­tlji­ve, sna­la­žlji­ve, in­te­li­gent­ne, ali i su­prot­no to­me – ne­spret­ne, kon­fu­zne, ne­ri­jet­ko glu­pa­ve, ili, pak, lu­ka­ve.
Pri­če su, po ri­je­či­ma be­sjed­ni­ka, obič­no krat­ke i je­zgro­vi­te „jer u nji­ma ne­ma vi­še do­ga­đa­ja, tu je sli­ka jed­ne si­tu­a­ci­je, jed­no pi­ta­nje i je­dan od­go­vor, jed­na ma­la ka­rak­te­ri­sti­ka lič­no­sti“.
– One iz­ra­ža­va­ju, uslov­no re­če­no, smi­je­šne ljud­ske oso­bi­ne i bla­že ili oštri­je mo­ral­no osu­đu­ju nji­ho­ve ne­dru­štve­ne po­stup­ke. Mi­la­no­va knji­ga je za­pra­vo zbir­ka pri­ča o ži­vo­tu, o na­šim pre­ci­ma, nji­ho­vim vr­li­na­ma i ma­na­ma, kao i na­vi­ka­ma. Kroz pri­če u ko­ji­ma su če­sto sa­mo dva ak­te­ra, sa­zna­je­mo o do­bru i zlu, o čo­vje­ku i nje­go­voj na­ra­vi, o isti­ni i la­ži, prav­di i ne­prav­di, sla­vi, sta­ro­sti, stra­hu i hra­bro­sti. U isto vri­je­me i o že­ni, mu­škar­cu, pi­ću, sre­ći i ne­sre­ći, ži­vo­tu i smr­ti... – na­veo je Pe­tri­če­vić.
Pe­tri­če­vić je pod­vu­kao da je Vu­jo­vić sa svo­je dvi­je knji­ge „Bar­skih pri­ča” sa­ču­vao obi­lje du­hov­nog i lek­sič­kog bla­ga Ba­ra i oko­li­ne, „na­smi­jao nas i uka­zao da je hu­mor po­jas za pli­va­nje ri­je­kom ži­vo­ta”.
Za­hva­lju­ju­ći Go­ra­nu Gr­ko­vi­ću, ko­ji je u po­sje­du po­naj­bo­ljih sta­rih fo­to­gra­fi­ja Ba­ra, pred či­ta­o­cem „Bar­skih pri­ča 1 i 2” su 142 ilu­stra­ci­je od ko­jih se ne­ke iz­dva­ja­ju iz­u­zet­nom lje­po­tom sta­ri­ne.
No­vi­nar Mi­len­ko Jo­va­no­vić, go­vo­re­ći o Vu­jo­vi­će­vim „Bar­skim pri­ča­ma 1 i 2”, ka­zao je ka­ko pred oči­ma či­ta­la­ca auto­ro­vih pri­ča ni­ču go­to­vo za­bo­ra­vlje­ni li­ko­vi od mr­kov­skih (mi­sli se na Mr­ko­je­vi­će) „toč­ko­va” do Ku­fi­na, od sta­ro­bar­ske pja­ce i vir­skih mo­sto­va do „no­vih” to­po­lič­kih uli­ca.
– U knji­zi su otje­lo­tvo­re­ni i pej­za­ži i kra­jo­li­ci, zgra­de i uli­ce ko­jih odav­no vi­še ne­ma, ali vi­še od sve­ga i za­bo­ra­vlje­ni si­stem vri­jed­no­sti u ko­me se zna­lo ko je ko i što je što, i u ko­me su iz­go­vo­re­ne ri­je­či i po­stup­ci ima­le svo­ju te­ži­nu. Ima u njoj i lju­di što su i da­nas ži­vi i stva­ra­ju iz­me­đu dvi­je vo­de, u aneg­do­ta­ma ovje­ko­vje­če­ni „za va­zda”, jer, po­zna­to je odav­no, lak­še se pam­te pri­če ne­go či­nje­ni­ce – ka­zao je Jo­va­no­vić.
„Bar­ske pri­če 1 i 2” sa­dr­že vi­še od 250 pri­ča, sto­ti­njak „ever­gri­na”, od­no­sno bar­skih afo­ri­za­ma, dva­de­se­tak pri­ča dru­gih bar­skih auto­ra i već po­me­nu­te 142 fo­to­gra­fi­je Ba­ra, od kra­ja 19. do po­lo­vi­ne 20. vi­je­ka.M.J.


Hit u knji­ža­ra­ma

Mi­lan Vu­jo­vić je no­vi­nar u Ra­dio Ba­ru, vo­di­telj je i ured­nik (ra­do slu­ša­nih) emi­si­ja „Pro­me­na­da če­tvrt­kom” i „Ele­men­ta ever­gri­na”,  bio je du­go­go­di­šnji do­pi­snik „Po­li­ti­ke“. Pi­še za „Sport­ski  žur­nal” i  ko­lum­ni­sta je por­ta­la „Vi­je­sti”...
Do­bit­nik je na­gra­de Ak­ti­va no­vi­na­ra Ba­ra „Bo­ži­dar Bo­ško Mi­lo­še­vić” 1997. go­di­ne i dru­ge go­di­šnje na­gra­de Udru­že­nja no­vi­na­ra Cr­ne Go­re 2000. go­di­ne.
Po­red „Bar­skih pri­ča 1 i 2” ob­ja­vio je još ne­ko­li­ko knji­ga, me­đu ko­ji­ma i ro­ma­ne „Ag­no­stik ili ka­ko je Ja­goš za­vr­šio pra­vo” i „Ni­šta se ni­je pro­mi­je­ni­lo”.  Autor je i  knji­ga „Ži­vot i osta­lo”, te „Knji­ge o Mi­ki­ju”,  a „Bar­ske pri­če” su ove go­di­ne bi­le hit u bar­skim knji­ža­ra­ma.